Pusti snovi

Nisam pisala nešto od skoro pre dve nedelje. Gomila stvari se desila i tako mi je nešto palo na pamet. Ja se stalno žalim na školu i tako to, ali kad bi me neko pitao:,,A kako bi je ti promenila?'', ja ne bih imala odgovor.

Zato sam neko vreme provela razmišljajući o tome pre nego što sam uzela tastaturu u ruke. shvatila sam da to nije veoma lako i tako sam se još više udubila. iako nisam mnoga istraživanja sprovela, mućkala sam malo glavu. Sebi sam stvorila temu:,,Šta bih uradila da mogu da otvorim sopstvenu školu?''

Naravno, sigurna sam da bi oni mlađi na to pitanje odgovorili nešto kao stalno bi bilo odmora, malo da se uči i bez domaćeg. Znam i da je to san skoro svakog tamo đaka, koliko god da je star.

Prvo, našla bih određeno mesto koje je puno prostora. Ne mislim to za školu, da bi bila što veća već da bih mogla da iskoristim sve atribute  imena ,,škola''. Nije vam jasno? E pa, škola nije samo za učenje iz suvoparnih knjiga, iako su i one važne. Ako je moguće, našla bih plac, ili nekoliko spojenih, da bih ih kupila(Za to mi trebaju pare, ali ostavimo to sa strane za sad). Proverila bih da li je oblast sigurna, da li ima rizika od poplava i odrona(tu su još neki). Važno je da oblast nije skroz izolovana od grada(u kom god bila). Ova škola bi imala nekih 10 učionica koje bi se koristile i primala bi oko 40 studenta jedna. Takođe bih napravila i još 10-20 praznih. Neću to sad objasniti zašto. Nakon toga, napravila bih terene za fudbal, košarku, tenis, bazen za plivanje, i dve zatvorene hale za fizičko...

 Trenutno je to sve što sam odlučila da napišem. Kad nbih sve napisala, ne bi bilo kraja i zato ću na male delove da razdvojim.

Vaš Davež 

Juče me je čak mrzelo i da se žalim. Bio je isrpljujuć dan, pun svađa.

Evo me zato, danas. Juče je jedna moja drugarica došla u školu nakon dosta vremena. Na engleskom ju je pitala profesorka jer nije znala kad će je ponovo videti. Čitali smo nešto o Overnu u Francuskoj. Ona je dobra sa sa engleskim, a ostale jezike mrzi, tako da joj je bilo lako da pročita ceo tekst od pola strane za manje od tri minuta i profesorka ju je samo jednom prekinula zbog izgovora. Pošto kod nas ima pravilo da ako jedan čita, neko drugi mora da prevede, to smo i primenili.

Jedna od devojaka sa najboljim ocenama iz engleskog je prvo pročitala, a zatim prevela. To uopšte nije bilo lepo za slušanje. Zamuckivala je na svakoj trećoj reči, svaku drugu čitala pogrešno, i nije znala značenje svake pete. Pošto se ona hvali da ima stan u Parizu(što i ima, jer je tamo rođena), a pošto je bilo nekih reči na francuskom u tekstu, profesorka ju je pitala da li zna da pročita pravilno te reči, i naravno, nije znala. Na kraju sam ja morala, iako nikad nisam bila u Francuskoj nit' znam jezik njihov.

To se ponovilo sa još nekoliko osoba. Kad sam ispričala to majci i ocu, oni su mi samo odgovorili:,,To radi novac.'' Na šta li je spao ovaj edukacioni sistem? Uh.....

Danas su došli neki ljudi i govorili o trgovini ljudima. Nama su to govorili prošle godine tako da mi nismo bili obavezni da slušamo. Dok su oni ljudi govorili, učenici su se sprdali, smejali i zajebavali. Tada sam rekla drugarici da dok sami ne nauče tu bol, oni neće obratiti pažnju. 

 Na filozofiji smo učili o elementima i njihovoj povezanosti sa naukom. Na kraju smo došli do pitanja:,,Šta je Bog?'' Imala sam nekoliko mišljenja koja su se bazirala na nekim teorijama antičkih filozofa, ali sam prećutala. Nekako sam pomisila da ne bi trebalo to da kažem. Moje pitanje je bilo:,, Zar to ne znači da je Bog samo skup mogućnosti i prilika?'' Verovatno se ni vama neće svideti ovo pitanje.

 Na ruskom (oni koji nisu bili tu su radili pismeni, tako da smo mi bili slobodni) sam sa drugaricom, onom koja zna engleski, raspravljala o muzici. Na kraju smo došle do toga zašto ona sama ne napiše neku pesmu na engleskom. Kad je rekla da ona nema talenta za to, ja sam pokušala da je ubedim da je to lako, ali ona mi nije verovala. Tada sam uzela papir i napisala nekoliko stihova. Ovako su glasili:

The blood I will spill

The tears you shed with a thrill

I'll wait for you in hell

If your soul you don't sell.

To sam za minut napisala i bilo je lako. Pokazala sam joj i ona je rekla da joj se sviđa, ali da ja imam talenta za pripovedanje i znam kako da ostavim utisak na nekoga rečima. Nije mi bilo baš najjasnije, ali znam da su mi to i pre pričali. Zar je talenat za neke stvari toliko važan? 

Inače, svi koji su se žalili prošle nedelje na ruski su dobili petice, pokvarene lasice. Muka mi je od njih. kako bih volela da mogu nešto da uradim povodom edukacije....Uh.....

To bi bilo to.

Vaš Davež 

Potrebna mi je neka osoba sa dosta slobodnog vremena koja voli da čita tinejdž romane ili tako nešto. Pišem jedan takav i potreban mi je neko ko će pročitati ono što sam do sad napisala. Ako hoćeš, javi se u komentare!!!

Vaš Davež 

Evo mene opet. Ovog puta pokušaću da nađem odgovor na nešto što ni sama ne razumem.

Kao što sam rekla, mi filozofiju učimo tek od četvrte godine, tako da ne znamo kako da još uvek da teorišemo, što bi rekla moja profesorka. Već nam je poznato da je moral jedan od aspekata proučavanja u filozofiji. Profesorka nam je objasnila kako se moral razlikuje od zemlje do zemlje, od okoline do okoline. Već sam bila svesna toga, jer moralom se smatraju vrednosti koje treba da se održe. Zbog toga nam je ona postavila pitanje. Original je glasio:,,Ako i drugi ubijaju, zašto ne i ja?'', ali ona je modifikovala pitanje da nam bude lakše. Glasilo je:

,,Da li je u redu da ja pobegnem sa časa ako i drugi beže?''

Ovo pitanje je bilo sasvim obično i sigurna sam da bi većina dece mog ili mlađeg uzrasta odgovorila bez oklevanja potvrdno. Odgovori su bili u stilu ,,Naravno'', ,,Ne bi bilo fer ako svi ne pobegnu'', ,,Trebalo bi svi da pobegnu, jer ako jedna osoba ostane, ona će jedina biti izostavljena iz moguće kazne''.

Pošto je profesorka podizala decu koja su, kao bila ispunjena i imala dobre ocene i stalno izlazila u grad, takve je odgovore dobijala. Takvih čini 90% u mom odeljenju. 9% su izlazili i imali loše ocene. Onih 1% nije ni htela da pita, a mislim da već možete da pretpostavite gde sam ja tu. Nisam htela da ostanem tiha, tako da nakon što je i poslednji odgovor došao, ja sam rekla šta sam imala. Rekla sam da me je baš briga šta oni misle jer oni nisu neko ko može da mi kaže šta da radim. Pošto se poznajemo već 4 ili 12 godina, zavisi da li su iz iste osnovne ili ne, uglavnom su znali moj karakter.

Kao mala sam imala nadimak ,,Kratak fitilj'' i ,,Terminator'', kasnije neke koje ne želim da pomenem jer su stvaraoci bili napaljeni sedmaci i osmaci, i u srednjoj ,,Ledena kraljica'' i nasleđe iz viših razreda osnovne. Navikla sam se odavno jer uvek će biti ljudi koji ne mogu da razumeju da nije sve ružičasto samo zato što oni tako to vide. Pošto je ovo mala sredina, svaka osoba koja želi da se razlikuje, biva ostracizirana istog momenta. Zato sad ja iskačem poput žrtvenog jagnjeta. Iako su se njihovi kompleksi tokom godina smanjili(?), nije se sve vratilo na svoje mesto.

Posle časa su mi prišli i pitali me šta mi to znači i rekli mi da se svet ne vrti oko mene. Već sam postala imuna na ove napade, jer njihove strategije nikako da se promene. Nakon toga sam svaku od te tri krave ubola tamo gde je boli i posadila ih na njihovo mesto. Usput sam rekla celom razredu da se ponašaju kao da se njima upravlja. Ovo ih je povredilo i posle nisu hteli da razgovaraju sa mnom. Bilo me je briga, jer su me najzad ostavili na miru da pišem.   

Eto, ovo je još jedan običan dan u mojoj školi. Inače, naše odeljenje je najgore u školi.

Vaš Davež 

Stavila sam ,,pusti snovi'' jer mi je to prvo palo na pamet. Da vam kažem, i nema nekog značenja, ali nakon što pročitate ono što vam napišem, možda i nađete neku vezu...

Moje prvo pitanje je zašto nema kategorije ,,ŽALJENJE'' ili ,,UBIJANJE MLADIH UMOVA''?

Iskreno da vam kažem, došla sam ovde jer mi je više muka od stvari koje mi se dešavaju u školi. Četvrta sam godina srednje turističke i nikada se nisam osećala toliko frustrirano kao danas. Zato sam došla ovde da se žalim na ceo školski sistem, da se ispraznim. 

Ne znam kako je u drugim školama, ali naša škola je poprilično, a možda i više, dosadna. Nisam u nekoj poziciji da pričam o tome, ali moram nešto prvo da vam kažem. Ja volim da učim, volim da otkrivam nove stvari. Zar to takođe nije cilj škole? Sticanje znanja i kvalifikacija koje su nam potrebne bi trebalo da su primarne funkcije svih edukacionih ustanova, zar ne? Slažem se s time, što ne bih? Ali da li znate koliko suvoparno i dosadno može da bude kada ni učenici, a ni nastavnici iliti ,,profesori'' nemaju neku inspiraciju ili strast? Zato oni koji žele da urade nešto često bivaju eliminisani, i na kraju postaju isti kao i oni bez strasti ili volje.

Od početka školske godine je prošlo mesec i po. Testovi i propitivanja su počela još pre oko dve nedelje i učenici imaju dosta ocena u dnevnicima. U mojoj školi ima nekoliko nastavnika koji, možda, još uvek nisu izgubili svoja uverenja, tako da se trude da ostvare neki kontakt s nama, učenicima. ali ima i onih koji uopšte se ne trude i kroz časove prolaze sa stavom:

 ,,Samo da što pre završim.'' i ,,Kad li će da zvoni?''

Naravno, to ne kažu, ali vidi se. Mi nismo slepi i gluvi k'o što oni misle. Ako među učenicima mogu da nađem nekog učenika koji uči da bi nešto saznao, bilo bi poput čuda. I ja polako gubim svu strast, bilo da je zbog proteka vremena ili tako nečega, i zato sam odlučila da podelim neka svoja mišljenja dok i za mene nije kasno. Evo da vam kažem šta se danas desilo.

 Četvrtog časa smo trebali da imamo pismeni iz ruskog jezika. Standardnu gramatiku, upotrebljavanje konstrukcije- Зто+ номинатив itd. Meni priđu dve devojčice i dečak i pitaju da li da pobegnemo svi sa časa jer oni nisu učili. Rekla sam da rade šta hoće jer nisu ni morali da uče jer to je jedan od najlakših pismenih sa gramatikom u celoj srednjoj. Pošto sam ja poznata kao osoba koja nikad nije pobegla sa časa(jesam, ali se vratim s opravdanjem), namrštili su se kao i uvek i dobacili mi neke izraze koje ja više ne mogu ni da dešifrujem. Naravno, ostali su i posle se žalili kako ništa nisu lepo uradili.

Posle toga smo imali filozofiju. Žena koja nam predaje je dobra i pokušava da nas uvuče u predmet, ali kad se otimaju k'o magarci, ona ne može ništa. Rekla je da ćemo uskoro imati kontrolni i da se spremimo za njega. Pitala sam je da napišemo esej o tako nekom pitanju i damo svoj odgovor i teoriju. Ona je rekla da je prerano. Morala sam da se složim jer učimo filozofiju tek od četvrte godine i nemamo neko utemeljeno znanje. Onda sam predložila da napravimo malo takmičenje, tj. debatu. Podelimo se u dve grupe, jedna brani, jedna napada. Pitala me je kako da ih onda oceni, a ja sam rekla na osnovu bitke. Svako smisli argument koji rastavi na delove i obrazloži na ubedljiv način. Onda počne raspravu i brani svoj ili napada tuđi argument. Ako ne uspe u napadu ili odbrani, ne može da dobije 5. Ako ne smisli argument, dobija 1. Ovo takoreći automatski isključuje mogućnost da se dobije 1 jer svako, ma koliki krelac bio(izvinite me na izrazu) može da smisli argument. Ovo bi takođe bio odličan primer onog ,,TIMSKOG DUHA ili RADA'' na kome svi insistiraju. Moj predlog je odbijen i to ne direktno, već sa izrazom iritiranosti i:

,,Radićemo to kasnije ove godine.’’

Iz mog iskustva vam kažem, ali kad nastavnik kaže to famozno kasnije, nema, dragi moji, ništa od toga.

Dobro, mislim da je dosta za prvi put. Nadam se vašim komentarima i mišljenjima.

Vaš Davež 

• Početna strana
• Arhiva
• Fascikle
• Linkovi

• Školee
• JEDITE SLANINU!!!!!
• Crne nade
• Tražim
• DILEME I ODUDARANJE
• Zašto pusti snovi?

• Generalna [2]
• Blog [0]
• Blog [4]

• RSS 0.90
• RSS 1.0
• RSS 2.0
• Atom